Otkad je sveta i veka i roditelji i društvo postavljaju standarde i pravila ponašanja dece. Nekada, tradicija lepog vaspitanja (čitaj: disciplinovanja) uglavnom se prenosila sa kolena na koleno i bila je bolna i u bukvalnom i u figurativnom smislu. Zatim je došlo do poplave raznih uputstava i knjiga punih preporuka kako da savladamo taj teški posao da bi danas neki od vaspitnih stilova otišli u potpunu krajnost zagovarajući tezu da deci treba dozvoliti da rade šta žele i kako žele, tj. da imaju apsolutna prava. Sve se to vraća kao bumerang, pa u ime poštovanja individualnosti stižemo do toga da nam se deca valjaju po marketima i ulici kada im nešto ne dozvolimo. Ona prva faza negacije iz treće godine produžava se u nedogled, a razni vidovi agresije kod dece od vrtića do fakulteta prevazilaze sva naša predviđanja.
Istina je, kao i uvek, negde na sredini.
Možda su ključne reči: LJUBAV I DISCIPLINA!
Ljubavi nikad dosta! Deci je potebno da im pokazujemo da ih volimo, jer tako i ona počinju da vole sebe, razvijaju samopoštovanje i samopouzdanje, dakle razvijaju pozitivnu sliku o sebi i postaju zrele i zdrave i odgovorne osobe. Ali, u isto vreme potrebno je i "postavljanje granica". Disciplinovanje deca doživljavaju kao negaciju roditeljske ljubavi, a upravo je to znak i ljubavi i brige za njegov razvoj i budućnost. Disciplinovanje nije isto što i kažnjavanje i nikako nije i ne sme biti nasilje, pa prema tome ne smemo uključiti primenu sile kod dece. Na rapolaganju nam je čitava lepeza ponašanja koja uključuje prvo naše ponašanje, jer je ono najbolji primer, to podrazumeva i usaglašenost roditelja kao i doslednost u metodama. Poželjno ponašanje deteta treba da nagradimo pohvalom, zagrljajem, poljupcem, nekada igračkom, povećanjem džeparca, zavisno od uzrasta i ponašanja. Naravno, postoje i sankcije, ali u vidu zabrane gledanja omiljene emisije na TV, odlaska na obećano druženje, pokazivanja ljutnje zbog neprihvatljivog ponašanja i pri tom nikada ne bi trebalo da kritukujemo dete kao ličnost, već samo konkretno ponašanje, ne bi smeli da ga vređamo. Potrebno je da mu se obraćamo ljubazno, bez vike, ali sa autoritetom ("što više vičete, sve vas manje čuju!")
Deca, apriori, nemaju loše namere kada se ponašaju neprihvatljivo, ona samo tada žele da zadovolje neke svoje potrebe na najlakši mogući način ili na način koji se već pokazao uspešnim. Kada to prepoznamo, moramo i da reagujemo. Dakle, za dobrobit dece i njihovog formiranja u zrelu i zadovoljnu ličnost potrebno je mnogo strpljenja, mudrosti i naravno ljubavi!
