Izraz „hiperaktivnost“ je u poslednje vreme postao veoma popularan. I ne samo među lekarima. Roditelji su veoma često skloni da i sami okarakterišu svoju decu kao hiperaktivnu. Kada im se predoče simptomi hiperaktivnosti, ili poremećaja pažnje, onda uvide da je ovde reč o dijagnozi, koja ne pripada njihovom detetu.
Ako je dete živahno, puno energije, u pokretu, brbljivo, znatiželjno...to još uvek ne znači da je hiperaktivno. Nekada se može desiti da se dete tako ponaša jer mu je dosadno, ima neku fiziološku potrebu koju u tom momentu ne može da zadovolji (gladno je, ide mu se u toalet...), čeka neki važan događaj (rođendan ili neko takmičenje), mora da savlada teško školsko gradivo, ili se u porodici dešavaju neke krupne promene.
Postoje, međutim, i neka stanja koja se mogu zameniti hiperkinetičkim poremećajem kao što su mentalna retardacija, poremećaj vida ili sluha, poremećaj učenja, traume glave, nuspojave lekova ili droga. Pa onda, da li je vaše dete hiperaktivno?
Zato hajde da razgraničimo: hiperkinetički poremećaj je stanje za koje je karakterističan vrlo visok stepen motoričke aktivnosti koja je manifestacija vrlo visoke aktivnosti uma. ADHD (attention deficit/hyperactivity disorder) je skraćeni naziv za čitav niz ponašanja koje nazivamo poremećaj pažnje i hiperaktivan poremećaj. Poremećaj je prisutan kod 1 do 7,5 odsto populacije, a četiri do devet puta je češći kod dečaka. Najčešće dolazi do izražaja od šeste do dvanaeste godine. Ljudi sa ADHD su najčešće vrlo inteligentni i vrlo maštoviti. Veliki broj poznatih naučnika i umetnika imao je ADHD (Ajnštajn, Mocart, Bil Gejts, Leonardo da Vinči, Van Gog...)
Evo nekih ponašanja karakterističnih za decu sa ADHD: često tresu rukama i nogama, ustaju u situacijama kada se očekuje da sede (škola, pozorište), često, preterano i puno pričaju, lako se uzbude, naglo posežu za predmetima i razbacuju ih, ne posvećuju pažnje detaljima, često gube stvari, prebacuju se sa jedne aktivnosti na drugu i „upadaju u razgovor drugih“.
Hiperkativno dete često ima malo prijatelja i tužno je kada uvidi da je izolovano i odbačeno. Njegova impulsivnost i naglost često odbijaju decu, ali i odrasle.
Za postavljenje dijagnoze ovog poremećaja neophodan je timski rad pedijatra, psihologa, pedagoga, neurologa, specijaliste za vid i sluh pa i drugih specijalista.
Terapija je medikamentozna tek onda kada su simptomi tako intezivni da ništa drugo ne pomaže. Potrebna je veoma velika strpljivost u komunikaciji sa decom sa ADHD, važno je da ih pohvalite kad god to zaslužuju, da što manje upotrebljavate reči “ne” i “ne može”. Ukoliko treba da im nešto zabranite, bolje je da im skrenete pažnju na nešto drugo i da im se, obraćate tišim glasom.
Što se tiče ishrane, ovoj deci treba da dajete hranu koja deluje umirujuće: sveže povrće, sečeno u obliku štapića, kolutića, cvetića i drugih zanimljivih oblika, sveže ili sušeno voće servirano na zanimljiv način, orašaste plodove pune B vitamina. Izbegavajte “fabrički” napravljenu hranu punu konzervansa i aditiva.
Hiperaktivna deca skolonija su i povredama, pa je potrebno odabrati i odgovarajući sport.
I tako, strpljenjem i adekvatnim pristupom ovaj hiperaktivnoj deci treba pomoć kako bi u potpunosti ostvarila svoje životne potencijale i u najvećoj meri proživela detinjstvo i mladost bez nepotrebnih stresova.
