Postoji dobar razlog zašto se u narodu kaže „plače kao beba“. Bebe plaču i plaču mnogo. Njihov plač uvek ukazuje na neku potrebu, bilo telesne, bilo psihičke prirode. Plač je bebin govor, on je jedini način njenog izražavanja i znak za pomoć koji ona upućuje u svet. Svaka beba plače različito, pa istraživači glasa ove jedinstvene zvuke nazivaju „plačni otisak“, on je neponovljiv jednako kao i otisak prsta svakog čoveka.
Plač beba dostiže vrhunac oko 6. nedelje života i prosečna beba ovog uzrasta provodi oko 2 časa dnevno plačući (najviše pred kraj dana i uveče). To je zbog toga što njen nežni i još nerazvijeni nervni sistem ne može da isfiltrira i apsorbuje svu količinu signala koja im stiže iz okoline i unutrašnjih organa. Zatim, to vreme plakanja se skraćuje, dolazi olakšanje za roditelje i sa 4 meseca plač beba se redukuje na oko 1 čas dnevno.
U slučaju da je gladna, beba plače intenzitetom koji se ne smanjuje, već samo pojačava, pokušava povremeno da stavi prste ili pesnicu u usta i samo za trenutak zastane ako joj se priđe, nešto kaže ili uzme u naručje. Plač se odmah nastavlja ako se ne izađe u susret zadovoljenju te osnovne potrebe, a to je glad.
Nahranjena, presvučena beba koja je i podrignula ima pravo da zaplače, ali je taj plač slabijeg intenziteta, sa zastajkivanjem. U tim pauzama izgleda kao da doziva nekog da bi imala društvo, da bi uživala u prisnom dodiru, ljuljuškanju, prijatnim zvucima i nežnim rečima. Kada roditelji upoznaju ovu bebinu potrebu znači da prate bebin razvoj i spremni su da zadovolje njene prve psihičke potrebe. Kada bebe iznenada zaplače, prekida hranjenje plačem, savija nožice, podiže ručice prema glavi, pravi bolne grimase – to može biti plač bola (grčevi, bolovi u uhu itd.).
Od 6. meseca života bebe počinju da pamte neprijatne situacije kao što je primanje injekcija, pa roditelje zbunjuje njihov plač ukoliko se približi osoba za koju se to vezuje ili se približavaju ambulanti. To je tzv. „plač sećanja“. On je više izražen ukoliko je kraći razmak između neprijatnih događaja.
Postoje i tzv. „ljute bebe“. Jedan poznati engleski dečji psihijatar kaže da „ljuta“ beba zna šta hoće, zna kako da to postigne i ne odriče se nade. Oko 7. meseca čest uzrok bebinog plača su bes, ljutnja i nezadovoljstvo. Ukoliko osobe koje se njima bave (naročito ako su im jako privržene) izađu iz sobe ili njihovog vidokruga počinje plač „iz sve snage“, bebe se zacrvene u licu i smire se samo na ponovno pojavljivanje te osobe. Mogu zakratko i da naprave pauzu ukoliko čuju glas te osobe iz susedne sobe.Takve bebe se bune, ali u isto vreme daju signal da imaju poverenje u svoju okolinu i očekuju neku promenu nabolje, tj. ispunjenje svojih želja.
Ukoliko se desi da se u bebinoj neposrednoj okolini pojavi neko novo lice, ona brizne u plač i tako „obruka“ roditelje. To je „strah od stranih lica“ i javlja se oko 8. meseca.
Za razliku od ljute bebe, malo starije bebe mogu da plaču i zato što su tužne, tada im se suze slivaju niz obraze i takvoj bebi treba na neposredan način pokazati ljubav (uzeti je u krilo, pričati, čvrsto zagrliti) sve dok se ne uteši.
Ono što se nikako ne preporučuje je pustiti bebu da se isplače, jer „vežba pluća“. Greše roditelji koji se plaše da će bebu razmaziti i „pokvariti“, jer beba puštena da dugo plače postepeno će shvatiti da su njeni vapaji uzaludni. I kada jednom i prestane da plače to neće značiti da je postala dobra, nego da je prestala da očekuje pomoć od svoje okoline.
Isto tako,ne treba ići u drugu krajnost, pa ne dopustiti da uopšte zaplače. Čim se promeškolji roditelji pritrče i zadovolje njenu ptrebu pre nego što je stigla da uputi bilo kakav znak. Takve bebe neće naučiti da treba nešto da traže da bi to i dobile, one ne mogu da nauče da „razgovaraju „ sa svojom oklinom. I tako dan za danom, strpljivo i sa ljubavlju, upoznajući svoju bebu roditelji polako nauče da raspoznaju uzroke njenog plača i da ih otklanjaju.
