Pronalaženjem prave mere između nežnosti i topline tokom vaspitanja, roditelji doprinose stvaranju zdrave i zrele ličnosti. Agresivnost deteta ukazuje često na nesigurnost. Pružite deci ljubav, ali im pokažite da povređivanje drugih nije prihvatljivo.
Lep dan i u parku sve vrvi od dece. Neko na toboganu, neko na ljuljašci, lopte na sve strane i odjednom se začuje jak plač. Pritrče roditelji: jedno dete ujelo je i izgrebalo drugo dete. Roditelji vuku svako svoje dete, usput se posvađaju, nastaje pometnja i svi imaju svoje mišljenje i ideju šta je bilo i šta treba raditi.
Ovakvoj sceni ste sigurno prisustvovali i pomislili da li je to uobičajeno i normalno za taj uzrast, za današnje vreme ili baš za to dete. Odgovor je kompleksan i zaista zavisi od mnogo faktora.
Ovo jeste jedan vid agresivnosti kod dece, ali treba uzeti u obzir da u životu svakog deteta jednom dođe vreme kada se prvi put suoči sa svojim vršnjacima. To može biti vreme polaska u vrtić, neki rođendan ili situacija u kojoj je dete sprečeno da ostvari neki svoj cilj. Ako uzmemo detetu neku igračku ili ga sprečimo da slobodno pokreće ruke ili noge – nastupa reakcija u vidu gneva. Dakle gnev je prirodna reakcija svih nas, pa tako i dece.
Ako se fokusiramo sad na uzrast prvog detinjstva – do kraja druge pa i treće godine života, zaključićemo da i pored bioloških faktora veliku ulogu igra i taj socijalni faktor.
Postupak roditelja, pogotovo majke, pri ishrani, usvajanju higijenskih navika, ritmu spavanja, uopšte disciplini, veoma je važan za razvitak zrele i zdrave ličnosti.
Kako naći dobru meru između, s jedne strane srdačnosti i topline, a sa druge strane strogosti u suzbijanju neželjenih reakcija deteta?
Krenimo ispočetka! U uzrastu do tri godine dete ima samo dve mogućnosti da ispolji svoj gnev. To su reči i ponašanje, tj. motorno pražnjenje koje može biti u vidu ujedanja, grebanja, čupanja, štipanja, pljuvanja, bacanja predmeta, lupanja glavom ili drugim delovima tela i to sve može biti usmereno i prema sebi i prema drugima.
Nasilje kod dece najčešće je znak da ono nije sigurno u sebe, da nema samopouzdanja. Ono prosto ne zna kako da savlada svoju agresivnost. U vrtiću ostala deca obično počinju da izbegavaju takvo dete i ono postaje usamljenije i tako izolovano sve nesigurnije. Tim agresivnim ponašanjem ono pokušava da prikrije svoju usamljenost.
Zato je važno da kod agresivne dece na njihovo ponašanje ne reagujemo ljutito. Mudar vaspitač će pokušati razgovorom da reši situaciju, da se takvom detetu što više približi, da podseti dete da to nije uredu. Kad roditelji naslute ili prepoznaju da će se ispoljiti ta detetova agresivnost trebalo bi da pokušaju da je preduprede, izbegnu ili skrenu pažnju na neku novu igru (uzmu plastelin ili puzzle...), odu u zajedničku šetnju, vožnju biciklom, sankama... Mogu i detetu dati neke male zadatke da se ono oseti važnim i korisnim. Kod većine dece, ipak, najbolji rezultati postižu se ignorisanjem napada besa. Dete nekad provocira i tim napadima besa proverava granice koje su mu postavljene. Ako roditelj ignoriše taj bes neophodno je da bude dosledan, da izađe iz sobe, prosto da izdrži, ali niko drugi ne sme da “minira” situaciju.
Nekag roditelj popušta detetu, čini mu po volji da bi umirilo njegovu agresivnu reakciju, ali tako je ustvari sve više razvija. Dakle, trpeljivost prema manifestovanju agresivnosti dovodi do njenog razvijanja.
Kada već govorimo o agresivnosti veoma je važno deci ograničiti gledanje TV, treba gledati programe zajedno i komentarisati ga. Posebno su nepoželjni horor, akcioni, filmovi naučne fantastike itd. Nekada su baš to okidači agresivnosti. Odmah se na to nadovezuju nasilne igračke (puške, pištolji, lukovi i strele, mačevi itd). Pitanje je šta želimo tim igračkama da postignemo: takmičenje, vežbanje veštine, pobedu, a opet to može da nam se kao bumerang vrati u vidu mogućnosti da dete povredi drugo dete ili da mu nanese bol. Moramo biti svesni činjenice da mnogo mališana prođe kroz agresivnu fazu, ali neophodno je dete naučiti da nije dozvoljeno povređivati druge ljude.
Vremenom dete nauči da svoju frustraciju ispoljava rečima i onda se verbalnom komunikacijom prevazilaze agresivni ispadi.
Svakako, postupanje prema dečijem gnevu je jedan od težih ispada koji moramo položiti i kao roditelji i kao vaspitači.
Zato, igrajte se sa decom i bezgranično im ukazujte pažnju i ljubav, jer je to najveći kapital koji im možete obezbediti u budućnosti.
