Strah je prirodna i česta emocija, a obaveza je roditelja da detetu, s puno strpljenja i takta, pomognu da ga savlada. Korišćenje dečjeg straha kao metoda da se postigne poslušnost, potpuno je nedopustivo.
Strah je emocija sa kojom se skoro svakodnevno susrećemo u različitim oblicima i intenzitetima. Koliko smo samo puta nemoćno gledali uplakano dečje lice kada ostaje u vrtiću, seda na zubarsku stolicu, sluša grmljavinu...
Da li nam je obaveza da pomognemo detetu u savladavanju ovih i drugih strahova? Jeste. A da li su nam metode uvek ispravne? Nisu. Pribegavamo nekada i svesno formiranju dečjeg straha da bismo postigli nešto što drugim metodama nismo uspeli, ili još gore, nemamo strpljenja da detetu objasnimo neku situaciju ili pojavu.
Strah je prirodna emocija i kod dece se javlja u pojedinim fazama razvoja, pa je i sastavni deo dečjeg sazrevanja. U najranijem uzrastu bebe reaguju strahom na iznenadnu buku, izmicanje podloge, jaku svetlost...
Od šestog ili osmog meseca bebe se plaše stranih lica. Tada ne smete da ih silite da budu društvenija, a goste upozorite da bebe odmah po ulasku ne grle i ljube, već da prilaze i s osmehom.
U drugoj godini strahovi su vezani za određene životinje (bube), neke predmete (usisivač, mašina za veš), odvajanje od majke.
Posebno je značajno da pravilno reagujete kada dete ostavljate u vrtiću ili nekim osobama da ga pričuvaju. Prošlost i budućnost za dete su nepoznate kategorije. Za njega je minut večnost kada ostaju sami i zato bi trebalo da se držite pravila:
- nikada se ne iskradajte iz kuće, jer će dete uvek strahovati da ćete pobeći i neće imati poverenja u vas;
- odvajajte ga postepeno (prvo na kratko, pa sve duže);
- kažite detetu gde idete, ko će na njega paziti, zašto ne može da ide;
- recite mu i kada ćete se vratiti.
Samo tako gradite poverenje deteta pa će biti opušteno kada odlazite. Ne pravite sami dramu od rastanka, ne kasnite i nemojte ostajati predugo. Rastanak treba da bude kratak i topao; u početku roditelj koji ostavi dete u vrtić, treba i da dođe po njega.
Oko treće i četvrte godine deca se plaše doktora, zubara, mraka, a pošto se sve više razvija mašta, i čudovišta, aždaja, veštica...Ako dete odbije da ide u vrtić, a roditelj ovaj strah od gubitka roditeljske blizine ignoriše, dečja histerija može da pređe u ravnodušnost prema roditeljima. Dete ih time „kažnjava“ zbog „napuštanja“.
U nekim situacijama detetov strah može da bude „maskiran“ drugim simptomima: glavoboljom, bolovima u stomaku, slabim apetitom, umokravanje, slabom koncetracijom, agresivnošću prema drugoj deci, insistiranju da spava sa roditeljima...
Važno je da ovo prepoznamo, da ne krenemo u medicinska ispitivanja, a da nismo konsultovali psihologa.
Strah od lekarskih intervencija i intervencija je najčešće stečen, naučen na osnovu bolnih iskustava u ordinaciji, a nekada roditelji čak prete detetu lekarom ili operacijom. Ovaj strah se može izbeći ako se detetu priča o lekarima kao o tetama koje vole decu. Moglo bi da se obavi nekoliko poseta zubaru ili lekaru bez pregleda, samo upoznavanje, a u toku pregleda da dete bude u krilu, a ne na stolu za pregled. Igračke koje predstavljaju instrumente i doktorski pribor mogu pomoći, uz igru, pa mama može obući beli mantil. Ne obmanjujte dete da nešto ne boli, pohvalite ga posle uspešne posete. Na sličan način može se prevazići i strah od mraka, vode, strah od životinja može se rešiti posetom Zoo vrtu, itd.
Oko 5. godine dečji strahovi se mogu pomeriti iz sveta mašte u svet realnosti: strah od požara, grmljavine, zemljotresa, rata, strah za zdravlje najbližih, naročito ako je tome prethodila bolest ili smrt člana porodice.
U kasnijem, školskom uzrastu, a pogotovo u adolescenciji, strahovi imaju drugu dimenziju i razloge i drugačije se rešavaju, ponekada i uz pomoć psihologa.
Deca, najčešće, spontano prevaziđu ove strahove, jednostavno izrastu iz njih, ali roditelji svojim postupcima i ponašanjem mogu mnogo pomoći da se sve prođe bezbolnije i bez trauma.
