Šta je genitalni hepres
Genitalni herpes je polno prenosiva bolest izazvana virusima herpes simplex tip 1 (HSV-1) ili tip 2 (HSV-2). U najvećem broju slučajeva je u pitanju HSV-2. Najveći broj obolelih nema ili ima minimalne simptome i znakove infekcije. Kada se znakovi pojave najčešće su u obliku plikova na genitalijama, u njihovoj okolini ili oko rektuma. Kada plikovi puknu nastaju ulceracije kojima treba 2 do 4 nedelje da zarastu tokom primoinfekcije. Naknadna izbijanja plikova su manje dramatična i mogu se javiti nekoliko nedelja ili maeseci nakon primarne zaraze. Iako je infekcija doživotna izbijanja plikova se proređuju tokom godina.
Rezultati nacionalne reprezentativne studije sprovedene u SAD govore da je ova infekcija česta i da šestina amerikanaca dobi od 14 do 49 godina ima HSV-2 infekciju. Po podacima koji pristižu redovno tokom godina primećeno je da se ova cifra ne menja tokom vremena i da je broj obolelih stabilan.
HSV-2 infekcija je češća kod žena (petina žena doba od 14 do 49 godina) nego kod muškaraca (devetina doba od 14 do 49 godina). Veća je mogućnost za prenos infekcije sa muškarca na ženu nego obrnuto.
HSV-1 i HSV-2 virusi se nalaze u i oslobađaju putem ranica koje izazivaju na koži, iako je moguće njihovo oslobađanje kroz kožu inficirane osobe koja nije u manifestnoj fazi oboljenja. Osoba može dobiti HSV-2 infekciju putem seksualnog kontakta sa osobom koja je već zaražena. Prenos se događa i sa osobe koja je zaražena, a nema vidljive ranice od infekcije i koja samim tim ne mora znati da je zaražena.
HSV-1 virus može izazvati genitalni herpes, ali najčešće izaziva herpes labialis sa promenama na usnama i ustima. HSV-1 infekcija se može preneti oralno-genitalnim ili genitalno-genitalnim kontaktom sa osobom koja ima infekciju. Naknadna izbijanja HSV-1 virusa su ređa od izbijanja HSV-2 virusom inficiranih osoba.
Najveći broj zaraženih HSV-2 virusom nisu ni svesni toga da su inficirani. Ipak, ukoliko se jave simptomi i znaci tokom primoinfekcije oni mogu biti vrlo izraženi. Simptomi i znaci primoinfekcije nastaju obično u periodu od 2 nedelje nakon inokulacije u obliku ranica koje zarastaju za 2 do 4 nedelje. Moguć je drugi nalet ranica i pojava gripoznog sindroma, groznice i otok limfnih čvorova. Ipak, većina obolelih sa HSV-2 infekcijom nemaju simptome i znake oboljenja ili su oni blagi pa prođu neprimećeno i zamene se sa ujedima insekta.
Oni kojima je dijagnostikovana infekcija tokom prve epizode mogu očekivati da će imati obično 4 ili 5 simtomatskih rekurentnih infekcija tokom godine. Tokom vremena ovaj broj rekurentnih infekcija se smanjuje. Postoji mogućnost da osoba bude svesna infekcije i nakon nekoliko godina od prve epizode.
Genitalni herpes izaziva rekurentne ranice na genitalnim organima koje su bolne i ukoliko je imuni sistem ozbiljno narušen ova infekcija može biti vrlo ozbiljna. Bez obzira na težinu simptoma sigurno je da infekcija izaziva nelagodu kod zaraženih.
Genitalni herpes može uzrokovati i dovesti do potencijalno ozbiljnih infekcija novorođenih beba. Jako je bitno da trudnica ne dođe u kontakt sa virusom tokom trudnoće jer novonastala infekcija u završnim mesecima trudnoće nosi sa sobom veći rizik da se prenese na bebu. Ukoliko trudnica ima infekciju u manifestnoj fazi tokom porođaja odlučuje se da porođaj bude putem carskog reza. Na svu sreću prenos infekcije sa majke na bebu je vrlo redak.
Herpes ima i ulogu u prenošenju HIV-a jer povećava podložnost za HIV infekciju i povećava zaraznost ovog virusa.
Dijagnoza se postavlja nakon anamneze, ginekološkog pregleda, a potvrđuje uzimanjem brisa iz aktivne ranice herpesa za ćelijsku kulturu ili PCR test. Virus herpesa se ponekad teško razvija u kulturi, tako da i ove analize mogu biti negativne. Obzirom da većina ljudi ima antitela protiv virusa herpesa, značenje određivanja krvne analize i provere statusa antitela ostaje od sekundarne vrednosti.
Konsultovanje i savetovanje su jako bitni faktori u terapiji ovog oboljenja. Hronični karakter bolesti obavezuje ka pružanju adekvatnih informacija o rekurentnim fazama bolesti, njenom ponovnom povlačenju i mogućnostima prenosa.
Potreban je individualan pristup svakom zaraženom pacijentu. Nakon adekvatne dijagnoze oboljenja ginekolog je zadužen za ordiniranje potrebnog terapijskog modaliteta.
Najsigurniji način da se zaštite od prenosa herpesa, pa i svih polno prenosivih bolesti je biti u uzajamno monogamnoj vezi sa partnerom koji je testiran i neinficiran ili uzdržavati se od polnog kontakta.
Genitalne ulceracije mogu se naći kod oba pola na delovima koji su pokriveni kondomom tokom odnosa, ali i na onim delovima koji to nisu. Svakako konzistentna i pravilna upotreba kondoma snižava rizik za prenos genitalnog herpesa.
Osobe koje su u manifestnoj fazi oboljenja treba da se uzdržavaju od polnog kontakta s osobom koja nije zaražena. Naravno postoji mogućnost da i osoba koja nema nikakve simptome i znake oboljenja infekciju prenese na drugu osobu. Osobe čiji partneri imaju ovo oboljenje treba savetovati da praktikuju zaštićene odnose.
